Menu
Laura , vila iz 1928. godine potpuno je renovirana za potrebe izložbenog prostora, galerije primenjene umetnosti koja izlaže radove mladih regionalnih dizajnera, mahom sa fakulteta primenjenih umetnosti i arhitektonskog fakulteta iz Beograda.
Prostor je naš medijum komunikacije. Unutar njegove tri dimenzije, nastojimo da korisnicima pružimo prijatno iskustvo boravka u predelu koji je funkcionalan, pristupačan i human. Osim ispunjavanja navedenih premisa koje obećavaju uspešno dizajniran enterijer, zapitali smo se- postoji li nešto iza?
Može li prostor da posluži kao lirsko sredstvo koje nam govori o mislima i unutrašnjem svetu koji nosimo u sebi?
U strmoj ulici blizu Mostara od 1928. godine stoji vila Laura. Građena je u stilu ruskog romantizma, a leži rame uz rame sa brutalističkim gorostasima. Njen ambijent je nelogičan- tradicionalna kaldrma, rovita, bučna i istočna složena je između industrijskog diva BIGZ- a, luksuznog hotela po zapadnim merama i zujanja motora s autoputa. Ulica Jovana Ristića zapravo je prilično verna razglednica prestonice- kontrastna, preka i strma.
Njeno ime, Laura, podseća na Petrarku. Arhetip platonske ljubavi, vanzemaljske, nepovredive, one koja prevazilazi vreme i mesto.
“I blažene sve hartije gde pišem
U slavu njenu, i misao moja
Koja je njena, i ničija više.”
Vila Laura postaje mit o ženi- inspiraciji, hronici, pesmi, osećanju. Postaje lirika, i postavlja pred nas zadatak: kako artikulisati poetske konotacije unutar funkcionalnog prostora?
Značaj ovakvog pristupa za nas je bio veliki. Važno je bilo da pokušamo da ostanemo verni prirodi naše profesije- dizajn postoji da bi služio čoveku, da bi njegovu svakodnevicu učinio lakšom i lepšom. Istovremeno, želeli smo da Laura nadahnjuje i govori ljudima koji su u njenoj blizini. Da ostvari simbološki uticaj na posetioce i pruži im utiske koji su van sfere materijalnog ili verbalnog izražavanja. Želeli smo da ljudi osete prostor namenjen određenim čulnim i mentalnim stanjima koja su nam važna i pamtljiva.
Stoga je kuća podeljena na prostorije uobičajene namene- ulazni deo, dnevna soba, kuhinja, stepenište, spavaća soba i soba za dokolicu. Međutim, osim osnovne namene, svakoj prostoriji dodeljeno je i značenje koje bi trebalo da izaziva emocionalne asocijacije kod posetilaca. Tako je ulazni deo postao Laurine oči; oči su prvo u šta gledamo kada upoznajemo nekoga, i prozor koji nam nagoveštava unutrašnje biće osobe koju posmatramo.
Laurine oči su zelene, materijali koji ih opisuju poseduju optičke kvalitete (refleksija, svetlo, matirano, glazirano), a forme u prostoriji birane su tako da podsećaju na fizionomiju oka (kružni prsten sa lusterima, keramička obloga pulta).
“Ja se ne čuvah- uhvaćen sam bio-
vezale su me, Gospo, oči Vaše.”
Uz dnevnu sobu naslonjena je kuhinja sa trpezarijom. Mirisna soba, mesto gde nam nos govori o nadražajima oko nas; u tanjiru ispred ili na koži osobe pored.
Dnevna soba i kuhinja otvaraju dva odvojena kadra ka stepeništu- oni su putokazi ka ostatku Laurine tajne.
Stepenište je zlatno, ispresecano tankim vertikalama na mermernim zidovima, na šarama jasena na ogradi i na lišću tropskih biljaka. Ono nas vodi gore, od fizičkih odlika Laure, kroz pramenove njene kose okupane svetlošću koja se belasa pred nama.
“Koja izvorska nimfa ili
vila Razveza tako fine zlatne vlasi?”
Iz ovih vlasi ulazimo u spavaću sobu- Laurine snove. Prostor u kojem spavamo mističan je i maštovit. Oblici su nebeski, zvezdani. Soba je puna odblesaka, izmaglice, sjajnih krugova i beskrajnih linija svetla. Nakon što smo videli Laurino lice, mi ulazimo u njene snove, misli.
“A ona je sedela
Skromna u tolikoj slavi, tu
Oblakom ljubavi već pokrivena”
Poslednja prostorija je i poslednje mesto u koje ulazimo kada upoznajemo nekoga- srce. Topla je i nežna, a predmeti u njoj mahom su delovi jedne celine. Okružuje nas simetrija oblika pocepanih na dva dela- nalik na dve polovine koje se spoje kada ljudi prime jedno drugo u srce.
“I lice i osmeh i glas koji čujem,
Od stvarnog me sveta
Odvojiše tako
Da rekoh, s uzdahom koji me potresa:
Kada sam ovamo dospeo, i kako?”
Prostor u kojem živimo, radimo, spavamo ili jedemo može da bude više od skupa objekata raspoređenih okolo, namenjenih da budu ostave, oslonci ili ukrasi. Prostor, kao i drugi vidovi oblikovanja materije, može da nas nadahnjuje, da nam govori, navodi nas na određena osećanja. On može da bude sredstvo lirskog izraza i način da se komunicira sa njegovim korisnicima na neverbalnom nivou.
Naša želja je bila da prostor u Lauri sam sugeriše svoju namenu i kao takav izazove određena osećanja u ljudima koji u njemu borave. Da govori o kontrastu sredine u kojoj postoji, i mi zajedno s njim; o susretu krajnosti i lepoti života u toj nelogičnosti; o pronalasku vrednosti u rutini i njihovom slavljenju.
Zahvaljujući velikom broju talentovanih pojedinaca i vrednih kolektiva, naš pokušaj da stvorimo prostor naročitih odlika može se nazvati uspešnim. Jer Lauru čine njihova dela, znanje, trud i vreme čija je vrednost nemerljiva:
Fiona Sinđelić Stefanović
Sonja Tonev
Mladen Vračević
Leona Mijić
Anastasija Čolaković
Tamara Švonja
Lazar Spasojević
Ana Nenadović
Andreja Pavićević
Aino Michelsen
studio Fluid
Mette Vinther Jensen
Vesna Bašić
Ana Drobnjaković
Miroslav Veljić
Aleksandra Jović
Ksenija Josifović
Vanja Ivković
Mina Mališić
Damir Krdžović
Mila Tešić.
Autori arhitekture izložbenog prostora:
Mila Tešić
Mina Mališić
Damir Krdžović